ХОД ПО СНОВИМА II
Аница Савић Ребац (1893–1953)
С Томасом Маном водила је занимљиве расправе. Стајали су на истим
позицијама, тих међуратних година од 1929. до 1937. у којима су интензивно
размењивали писане речи, мисли и идеје. Сумњичава, колебљиво поводљива
и интригантски настројена околина није тако прихватала, не само тај, него
ниједан смели искорак Анице Савић Ребац. А корачала је испред времена не
марећи за цену, па и живота; одлучна да руководи њиме, на крају га је сама
насилно и прекинула. Убила се хицем испаљеним у срце у свом скромном
стану у центру Београда, у Ђуре Стругара 8. На ноћном сточићу поред канабета
с њеним беживотним телом, остало је тестаментарно писмо као последње
здраворазумско Аничино завештање истој оној околини која ју је спутавала и
саплитала кад год би јој се за то указала прилика.
А прилика је, срећом по нас, и те колико било.
И када јој је као тринаестогодишњој девојчици 1905. у Бранковом колу
објављен превод Бајроновог спева Манфред, а већ следеће године у истом
часопису и две песме „Пан” и „Ренесанс”, које ће изазвати дивљење и највећих
песника и поштовалаца поезије тог времена. Већ тада је кућни пријатељ
Савићевих, зачетник српске авангардне лирике Лаза Костић, знао да је његова
миљеница Аница–Цица јасно определила свој пут.
И кад 1910, у пратњи родитеља од којих се готово није одвајала, одлази у
Беч где на Филозофском факултету уписује класичну филологију. Изразитом
радозналошћу и жељом за сазнањима прикупљала је и проносила идеје по
артистички узаврелим европским метрополама, али и мањим, од уметничких
токова скрајнутим местима, уносећи у њих и дух поднебља из којег је потекла.
И кад се у пролеће 1921. удала за Хасана Мухамеда Ребца, Србина
муслиманске вере, који није баш много марио ни за своју ни за друге вере,
краљевог службеника Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, и запрепастила све осим оца и мајке – Милана и Јулијане. Једно
време били су главна тема интригâ и сплетки. Осуде су пљуштале са свих
страна. И Нови Сад и Београд су се здружили у једном – у неверици. Није
вредело ни што је Хасан са српском војском као добровољац прошао кроз
Балканске ратове. Учесник у српском националном покрету, младобосанац и
српски комита, био је директно на удару аустроугарске власти. Није вредело ни
што је прошао албанску голготу, да би преко Солуна једва жив доспео до
Француске. Рањиво место међу његовима била је Аница, баш као што је и он
био отворена рана над којом су се с неодобравањем надносили новосадски и
београдски интелектуалци.
И кад је с групом интелектуалки 1927. основала југословенски огранак
Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Окупила је
тада умне Српкиње не би ли здруженим снагама одбраниле своје
професионалне интересе, а што се тумачило као омражени феминизам увезен
са Запада. Све што је у то време долазило са Запада стављано је под двоструку
сумњу или се, напротив, безрезервно прихватало и усвајало. Углавном
некритички. И углавном на нашу штету. Помагала јој је, усрдно заложивши
своје име, знање и дело, Ксенија Атанасијевић. Ксенија је једно време била
доценткиња на Филозофском факултету с којег је убрзо протерана због
тобожњег плагијата, и систематски гушена исфингираним аферама. Не
допуштајући јој основно право – да се брани, као стереотип поновила се
судбина још једне самосвесне жене у српској историји.
И када је 1932. у својој докторској дисертацији Предплатонска
еротологија, одбрањеној на Филозофском факултету под менторством
класичног филолога и историчара религије Веселина Чајкановића, направила
идеалан спој Платоновог Ероса и Плотиновог Бога с хришћанском агапе
Псеудо-Дионисија Ареопагите. Грабила је аналитично кроз историју, све до
Дантеа и јединства Божје и личне, сакралне и интимне љубави, коју је Добрим
и Лепим и Корисним преводила у Светлост. Принципима Лазе Костића.
Идеалима Томаса Мана.
И кад је октобра 1946. примљена за ванредног професора Филозофског
факултета Универзитета у Београду као врсни познавалац класичне
филологије, и закратко била једина жена предавач на факултету. А и брзо се
вест о првој жени за катедром прочула чаршијом. Имала је тада педесет и
четири године, иза себе мучна службовања по школама у Скопљу и Сарајаву,
али је и даље изгледала свеже и младалачки окретно. Забављена собом и
својом животном љубављу, Хасаном Ребцем, пратила је дословно сваки
каприц истерујући га до краја, не обазирући се на последице ни према другима
ни према себи.
И кад је 4. октобра 1953. године, после неколико неуспелих покушаја, при
пуној луцидности интелекта, неодољивом снагом воље, водећи се античким
схватањима о самоубиству, одузела себи живот и последњи пут запрепастила
околину. Након мужевљеве смрти, у свој свет упустила је исувише сени
ишчезлих вера и народа, весника идеја оживљених хеленским мудростима.
Али није знала да се с њима избори и преведе их у стварно стање, јер се више
није нашао нико ко би подупирао њену фиксацију изображену у упоредну
стварност у којој је расла као цвет с грешком, цвет који достојанственом
упорношћу жуљи очи дежурним просудитељима незасите чаршије.
Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и
воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо
најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се
нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало
једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје
природе… То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у
овом часу; али баш зато не желим да живим бедно… Живот ми је
даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и
аутономно.1
_________________________
1 Аничино опроштајно писмо.