ХОД ПО СНОВИМА I
Аница Савић Ребац (1892–1953)

„Спасили сте ми живот, али сте погрешили, јер ћу покушавати да се убијем док ми то не успе”, изговорила је Аница Савић Ребац песковитог августа 1953. године, после неуспелог покушаја самоубиства. А покушавала је на најузбудљивије начине, све док и смрти упорношћу није досадила, 7. октобра 1953. Живот је окончала метком испаљеним правац у срце, којим је једино умела и да живи. Рука јој није задрхтала ни на трен. Свој апстрактни, измаштани свет пунила је паганистичким духовима, јересима и догмама, боговима, анђелима, аветима, сенима ишчилелих вера и народа, идејама оживљеним и зачињаваним хеленским мудростима. И није успевала да живи сама јер, остављеној, више се није нашао нико ко би подупирао њену фиксацију изображену у упоредну стварност у којој је расла као миомирисни мак у пољу корова, трн у оку дежурних кибицера заједљиве паланке. Загазила је свесно у амбис чим је остала без своје, показало се ипак, тамне стране – супруга Хасана Ребца, и његова сенка толико је била густа да није успевала сама да настави даље. Љубав је једино кадра наше пустиње превести у оазе. Изабрала је. Иако не бирамо ми на који начин и када ћемо на онај свет; смрт је та отмена избирачица. Понекад верујемо заслепљени гордошћу и самољубљем да држимо све конце чврсто припијене уз прсте, али се убрзо покаже да су и тако пажљиво обмотани замршени у неразмрсив Гордијев чвор. И тада наступа све из почетка – или с краја. Нада. Вера. Глупост. Патња. Добро. Лепота. Трагизам.
 А Аница Савић Ребац је у српској књижевности прави пример с трагичним исходом.
 Филозоф, естетичар, ерудита, уметник са изузетном привилегијом и покретачком снагом експериментатора. Те унутрашње везе чиниле су је, пре свега и над свим – Песником. Градећи слободне идеје и осећања слободним стихом предњачила је у поступку који помера границе и времена и простора, руши омеђена стања крчећи пут ка новом.
 Већина њених песама фаталистичке рецепције слутње и надања настала је у младости када је и најпре могуће искрено се чудити и дивити животној снази, када се живи очима и срцем а не наметима свакодневице и навикама, када усрећавају широки хоризонти истим интензитетом колико и уски, а радозналост не посустаје, јер неким тералачким и трагалачким унутрашњим поривом Аница је знала да поезија не трпи теоретисања, задатости, нарочито не утеге стекнутог али и наметаног знања. А она га је из дана у дан немилосрдно гомилала, иако свесна да логика шкоди искрености и спонтаности, и да упркос жељи да буде и остане, ипак губи привилегију – Песника. Окренула се научном раду. И баш том аутохтоном искреношћу и неслућеним димензијама духа и мисли, неретко изражаваном скепсом и строго избирљивом меланхолијом речи, Аница свесно разграђује монотонију свакодневног и очекивану, од уобичајености, хармоничност у конструисању стихова, потом и лаком преводницом преводи их у снове, да би по њима ходала босонога, бестежна.
 Њена поезија је пркосно неусловљена, изузета од регионалног, локалног или било којег и каквог простора осим личносног, јер – веровала је – уметност не сме бити сама себи сврха, она својом племенитом мисијом прелази у више сфере, обесветилачки међупростор, ничије ништа, нулто стање одакле наступа увек пркосна истина. → Поезија.
 „Зар ви не знате колико мртви могу да буду живи, а колико живи могу да буду мртви?”, завапила је у једном писму упућеном Милану Кашанину, та ломљива стакленка у бескрупулозном окружју гвожђа и рђе. И никада, као њена сапутница и сапатница Исидора Секулић, није успела да сакупи довољно храбрости, поистовети уметност и живот, и живи у инат Једним. Средина јој није допуштала, спутавала је и саплитала на сваком мајушном кораку. Није успевала да јој се одупре. Или није желела. Залазила је све дубље, све даље у бивше, нестале светове и религије, губила се у сопствене меандре лавиринта у одлучном одбијању прилагођавања на погубну паланачку филозофију, али и психологију. И тај вештачки конфликт уметности и живота, исцрпља снова и атмосфере стварног, бивали су коб Аничиног живота.
 Иако је у критичарским али и читалачким круговима нису сматрали значајном књижевном појавом, а неправедно је доцније била скрајнута и на научном плану, Аница никада није подлегла компромисима, нити са самом собом нити са онима који су напречац доносили судове, често из немања воље да с пуном пажњом улазе у њен рад и суштински га сагледавају. Прихватала их је као неминовност, ослушкивала са зебњом, често с премного бола их задржавала, утискивала и проносила као усијани жиг посред чела.
 Али није одустајала. Писала је. Јер →
 Писати за Аницу је значило живети у пуној љубави, у везивом, нераскидивом и остваривом једино кроз другога; из себе саме, успевала је тек узгредно.
 Писање је било потпуна формула непотпуно исањаног живота Анице Савић Ребац…