ИЛИЈИН ИЛИЈАНУМ
Илија Башичевић Босиљ (1895–1972)

  Захваљујући љубазним домаћинима, Музеју наивне уметности „Илијанум” у Шиду, имам заиста привилегован статус, да говорим о уметности, њеним облицима као изазовима којима човек ни у једној епохи цивилизацијског ходограма не одолева, не толико из хира колико из потребе. А с обзиром на чудесан амбијент у којем се налазимо – говорићу о наивној уметности понајвише, једном специфичном уметничком феномену који се на овим просторима домаћински запатио тридесетих година 20. века и успешно одржао до данас, нарочито у појединим регијама наше земље, попут Војводине. А додатно имам и мотив и потребу да у први план – имајући у виду порекло и име овог музеја – ИЛИЈАНУМ – поставим лик и дело вашег суграђанина, необичну личност по историјским, социокултуролошким и артистичким одликама, рекла бих и за наше али и европске па и светске прилике – Илију Башичевића Босиља. И нека он буде парадигма једног од најважнијих културолошких периода у историји домаће, али и светске уметности – радобља од почетка двадесетог века до седамдесетих година истог, што је могао и животним трајањем да покрије, будући да је рођен 1895. а умро на сутрашњи дан 1972. године. Поживео је Босиљ и креативним радом умногоме обогатио и дефинисао низ праваца захуктале модерне кроз тих безмало осам деценија, што прикупљањем и таложењем симбола и знакова у ионако разуђен генетски кôд, црпљених унутарњим ритмом из места али и времена у којима је живео, изображених кроз слике и скулптуре, два медија у којима је оставио мноштво артефаката завештавши их пред крај живота у виду збирке ликовних дела, будућим генерацијама.

Двориште Музеја наивне уметности „Илијанум” у Шиду (Фото: Л. Б.)

Но, да се вратим на појам: „наивна уметност”. Појам у свету дефинисан у различитим варијацијама: као маргинална уметност, аутсајдер арт, чак и као арт брут или сирова уметност, назив који је изумео сликар Жорж Дибифи за спонтане, антиуметничке изражајне форме какве из домена несвесног црпу деца и умоболници, форме супротстављене увреженом и признатом стилу професионалних, углавном академски школованих уметника. И већ оваквом класификацијом, нарочито бизарним оимењавањем покрета, начињен је почетни хендикеп. Мада је Дибифи, растерећен утега, ипак признавао наиван вид уметничког изражавања као стваралачку, дубоко истинску уметност, свесно преносећи основне принципе и елементе овог стила на свој рад, што су прихватили и многи светски признати уметници.

 Али, тешко да је Босиљ пратио теоретисања и Дибифија и других тумача модерних уметничких покрета и праваца, вођен пре свега интуицијом и сензибилом географије из које је потекао, непрегледних равница које памте догађаје, и халуциногено их ликовним средствима извитоперио до модерних симбола и знакова, нових изражајних облика у којима почива не само физичка реалност већ и психологија овог места, места у којем је рођен, живео и умро.

 Многе је дискусије заподенула наивна уметност, често маргинализована као мање вредан правац, а дешавало се и избачена из колосека развоја сликарства у појединим стилским епохама. Колоне наивних уметника на које нису утицале школске дисциплине, традиција, академска правила нити догађаји на актуелној друштвено-политичкој сцени, препуштени су сами себи, ако је било среће, и вредновању историјског времена. А историјско време, за разлику од оног непрегледног археолошког, поима генерације наших претходника, савременика и оних који тек треба да расуђују затечено. Стога су ликовна представа и стварност на сликама и скулптурама наиваца стопљени у једно, и слободно, без наметаних правила, а тиме ни обавеза поштовања тих правила, они преносе ликовну представу личних идентитета доживљаја, растерећени од знања које каткад бива више сметња него корист, али и ослобођени сваке алузије на природу и природне силе.

 Развој модерне уметности од почетка 20. века, нарочито од завршетка Првог светског рата, унео је у уметничко стварање нове принципе, методе и коришћене материјале, такозване медије. Такво схватање слободнијег приступа и градње уметничког дела, готово једини на прокламован начин схватили су и примењивали уметници наиве, рекло би се ипак – и те како наивно. И у већини случајева, наивно се насукавали на хридине традиционалних схватања, чак и слободарских схватања модерне уметности. Можда је то кључни разлог одустајања од појединачних стремљења и зачетак колективитета које би мирисало на академска удруживања, како би се за наивну уметност и њене представнике уопште и чуло, потом и на адекватан начин вредновао њихов рад. Отуда на иницијативу сликара Крсте Хегедушића настаје удружење симптоматичног назива „Земља”, које је успело да истраје свега шест година, од 1929. до 1935. Ипак, и за тако кратко време, много је допринело промовисању наиве не само на нивоу тадашње Југославије већ и Европе, па и света.

 Да је несумњиво реч о аутентичном правцу, показују и похвале најзначајнијих иностраних ликовних критичара и теоретичара уметности, који овај покрет називају „југословенским чудом” и увршћују га у ред непроцењивих драгоцености не само актуелног времена, него и оног минулог. Пун хвале је, на пример, париски теоретичар и историчар наивне уметности Анатол Жаковски, који појаву југословенске наивне уметности, заједно с француском, сврстава у јединствен културолошки феномен а који, не либећи се, назива „светско чудо”. Док чувени историчар уметности Андре Малро, иначе одличан познавалац српских средњовековних манастира и средњовековне култрне баштине, на париској изложби наших наивних сликара и вајара, готово са усхићењем узвикује: „Ово што ви радите, то су наталожени векови, то су дивна прастара времена!” И заиста, наивна уметност је најхерметичније причање и препричавање прошлости ради бољег разумевања садашњости и лакшег прихватања будућности, приповедање митова, сагледавање митологија, образлагање легенди, преношење традиције… асоцијативним, често и апстрактним, али и сасвим разумљивим симболима и знаковима који на јасан начин тумаче идентитет нације, али шире – и тековине човечанства.
А где је наш јунак у оваквим околностима? Илија Башичевић Босиљ? Можда управо сада, у овом тренутку, у некој од изложених слика са музејских зидова, слуша, заједно с нама. Верујем да је сигурно ту. А где би иначе био ако не у пољу, на пашњацима или међу својим сликама? И верујем да се, отпухујући дим цигарете, мршти на покоју моју реч, али доброта и урођена племенитост сељака, паора којег је земља васпитала, а сунце кориговало буран и тврдоглав карактер, не дозвољавају му да негодује.

 Да ли је академско образовање нужно за испољавање талента, какав је Босиљ несумњиво имао? Питам вас, али питам и себе све ове године бавећи се великанима српске ликовне сцене, махом подстакнута њиховим трагизмом. Лично мислим да није! Заправо у Босиљевом случају, једнако као и у случају зачетника српског уметничког експеримента, импресионисте Косте Миличевића, одсуство систематског уметничког школовања само је појачало сјајну клицу аутентичног и аутохтоног талента и усмерило га на ону ризичну али слободарску страну. Без обавеза да се приклони законитостима, канонима и процесима које школе и академије неминовно захтевају, Босиљ, баш као и Коста Миличевић отвара сопствени унутрашњи простор – микрокосмос, који стоји у равни са спољним, околним простором – макрокосмосом. И оба простора паралелно егзистирају у миру и љубави, а да не угрожавају један другог. Напротив, обогаћују разноликошћу: вас, мене, и неке тамо друге. Отварају трећу димензију, односно трећи простор: посматрачев космос, а тиме покрећу и дијалогизирање различитих епоха, доба, периода, раздобља, времена…

 Самоук, аутодидакт, којем су учитељи земља и небо, а васпитачи шапутави гласови предака, Босиљ завршава ниже школе у родном Шиду. Основну школу учи са светски признатим сликаром Савом Шумановићем, са којим је пријатељевао све до Савине трагичне смрти. На Велику Госпојину, 28. августа 1942. Сава Шумановић је ухапшен са осталих 150 суграђана и сви су одведени у Сремску Митровицу, где су их усташе зверски мучили и потом стрељали. Десет година након Савине смрти, његова мајка Персида поклонила је општини Шид 417 слика, што је био добар, леп и користан повод за оснивање Галерије и Спомен куће Саве Шумановића. Две овако значајне личности: Сава Шумановић и Илија Башичевић Босиљ, и њихове две још значајније оставштине дароване граду Шиду у којем су створили своја најзначајнија дела, право су благо за један град, пропусница за вечну светлост каквом само уметност може да обасја.
Изазов који је навео на судбинску прекретницу у Босиљевом животу подбоо га је релативно касно, у његовим шездесетим годинама, насликавши од два свеца Кузмана и Дамјана једног, свог и јединственог, што су нажалост многи дочекали на нож. Али тако је почело! Откуд се један паор дрзнуо по старе дане да се одметне, не у хајдуке него у сликаре? Довољно акумулиран самостално прикупљаним знањем, деценијама инстинктивно преузимајући предачка искуства, проводио је Босиљ у природи толико времена да се уклопио с њом поставши њен саставни део и не примећујући да је постао чиста природа. А чисто природно је и стварао, преузимајући широм отвореног ума и срца вулканске талоге прошлости на којима је стасавао. И није се много обазирао на заједљиве примедбе на рачун својих слика првенаца, али ни подсмехе који су још дуго, дуго потресали домаћу јавност. Није се обазирао чак ни на вербална опирања свога сина, доктора уметности Димитрија Башичевића, управника Галерије наиваца у Загребу, те 1957. године, када се из петних жила упињао да обузда изненадну страст свога оца, наговарајући га да се кане мазарија и врати земљорадњи и сточарству. Опирао се очевој, како је с временом све више изгледало – мисији, све док није схватио да се нека виша сила упетљала и да од наума да од паора постане сликар неће одустати, јер од мисије се не одустаје. После му је, баш као Винсенту ван Гогу брат Тео, и он издашно слао пакете с бојама, сликарским платнима и материјалом, не штедећи да као стручњак за уметност даје и савете и поуке.

 Преко Босиљевих слика и скулптура немо, нервима и жилама разговарамо с прецима, комуницирамо архетипским сликовним писмом, иако наизглед неразумљивим знаковима, ипак лако и јасно се разумевамо емоцијама којима су ти знакови набијени до прснућа. Тако, свеци нам постају рођаци, а историјске личности добре комшије и пријатељи, јаким и јарким бојама постајемо увезана породица у којој на прво виђење осећамо сигурност као у мајчином крилу.

 Остао је Босиљ, не обазирући се на оптужбе, погрде, скепсу и неправедне нападе, све време веран особеном изражају, одлучан да истраје, као што доликује правом уметнику. Више помирљивог неголи наивног опредељења у поимању себе и света око себе, самосвојним ликовним елементима кудикамо другачије манифестује озбиљност својих порука, што га је поставило у мањински корпус големог уметничког правца – наивне уметности. Како би критичар Ото Бихаљи Мерин његове радове на једнобојној, неретко златној позадини са усхитом окарактерисао: „иконе наивности”. И заиста су његове слике религиозне посвете мајци земљи: сведржитељки, хранитељки и трпитељки. А Ото Бихаљи Мерин одушевљено наставља: „Стари сељак Илија Босиљ подсећа својим сликама, каткад, на сликарије из пећине у Тасилију, на магичне сцене из преисторије.”

 Упркос полемикама, које као усуд прате Босиљеве радове, они су обишли безмало целу планету, излагани су готово у свим градовима бивше Југославије кроз стотинак изложби, што самосталних што колективних. А његова дела заступљена су у многим државним и приватним уметничким институцијама: музејима и галеријама, нарочито приватним колекцијама широм света. Ваља свакако напоменути да је престижни часопис Raw Vision, иначе награђен од Унеска као најбољи часопис о уметности на светском нивоу, уврстио Илију Башичевића Босиља у педесет водећих уметника у свету, такозваног аутсајдер арта, што је немала част а свакако понос за нашу земљу, нарочито град Шид.

 Седам дана пре него што је отишао у неки други, маштом грађени фантазмагорични свет, баш у овом магичном музеју отворена је ретроспективна изложба Ивана Генералића, светски признатог сликара наивне уметности. У исто време, у Клубу културних радника Шида пренета је целокупна Босиљева, такозвана Римска изложба, сачињена од двадесетак дела, управо оних око којих се водила мучна полемика везана за веродостојност, односно аутентичност. Било како било, Господин Случај је хтео да управо тих дана Шид буде престоница наиве и маргиналне уметности, стециште ликовних критичара и теоретичара, тачка пресека културних збивања.

 А за то време Босиљ је са запаљењем плућа и незалеченом туберкулозом лежао у својој болесничкој постељи. Лечио га је ако не најбољи оно најинтимнији медикус, његов други син Војин Башичевић, лекар из Новог Сада. Већ у полукоматозном стању, изгрцавајући реч по реч, Босиљ с муком ишаптава суштинску реченицу сажетог смисла протеклих готово осам деценија: „Да ми је само да оздравим… Толико имам да сликам!” Баш као што је пред смрт књижевница Исидора Секулић у једној реченици резигнирано сажела осам деценија свога живота и рада: „Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре!”

 А да ли су Илији Босиљу уопште требале похвале? Шта је могло бити толико некултурно да га изведе из такта? Сумња! Колега уметника, пре свега, који су се ослањали на приграбљену моћ као на инвалидску штаку. Од протагонисте наиве Крсте Хегедушића потећи ће иницијатива за проверу уметничког ауторства и аутентичности све многобројнијих Босиљевих дела. Јер, што су га више сумњичили и нападали, више се бранио, али не речима него делима, сликао је без престанка као у трансу. Јер је знао да речи прогута етар, или се ветром помуте и криво пренесу или разумеју. Јер је знао да је правдање, пред Богом исправног и невиног, губљење времена које нам је додељено не да га газимо већ да га користимо на добробит. Јер је знао да чаршија бруји и кад је нико не слуша. Јер је знао да је филозофија и психологија паланке до безумља погубна ако се уигра у њено коло. Јер је знао колико глупост може оронути човека и, преко ноћи, од човека направити бившег човека. Јер је знао да је његов позив правоверан као Свето тројство: Сликар, Паор и Сточар. Јер је знао да воли људе, чак и кад га безочно рањавају!

 Пет дана пред смрт Исидоре Секулић, у једином писму које је очувано после њене смрти, јер књижевница из сентименталних разлога није желела да га спали као што је сва друга примљена бацала у разбукталу ватру, историчар уметности и књижевности Милан Кашанин пише: „У овој земљи мржње, ви сте једини смели да кажете да нешто волите!” А ја ћу сада, извините, можда и дрско додати: У овој земљи где се завист негује као ретка ружа, Илија Босиљ откида трње и завиднике боде само својим сликама и скулптурама – Лепотом.

 Рођен у Шиду, умро у Шиду. Коме онда оставити смисао својега постојања осим Шиду, градићу који му је био и полазишно и долазишно место. Из многобројних соба његове куће-атељеа, с витрина, нахткасни, ормана, столова и столица, али и рагастова прозора и довратника, па и зидова и стропова, тог 14. маја 1972, излетело је мноштво крилатих и двоглавих човеколиких створења, јато непознатих фантазмагоричних птица и крдо свакојаких звери, Златна Илијина Илијада и Апокалипса, колоне Немањића, светитељи Кузман и Дамјан, библијски пророци, краљ Нал и други древни краљеви, писмена старих ишчезлих народа, али и визионарски бележених слова будућих цивилизација, и тамо неке друге, како је Босиљ волео у одсуству реалне свести да се похвали: „моје измишљотине”. Али нису то биле оне баналне, ничему служне измишљотине, то је била реалност визионарског гледања у архетипске слојеве свога бића, на шта је мало њих кадро.

 Босиљ је видео свет изнутра, некад сасвим јасно, некад помућено, али ипак видео. И виђено преносио где стигне и на шта стигне, ређајући облике и форме плошно, занемарујући перспективу као наметнуту науку, распоређујући облике и форме више по важности коју је сам одређивао, као стари Египћани на зидним представама. Брзим потезима, у хитњи да му визија не измакне и оде неким својим крчевинама, сликао је Босиљ имагинарне приказе искона. Како је једном приликом његов син Димитрије болећиво евоцирао породичне успомене: „Мој отац је сликао на свим форматима где год стигне, па чак и на кутији шибица. Једном је насликао минијатуру на плути од затварача флаше.”

 Остарели паор одаје последњи дуг својој земљи црници! Последњи дуг своме небу! Последњи дуг својим прецима! Остарели сликар одаје последњи дуг својој деци, и оној рођеној и оној која тек требају да дођу на свет, макар и овакав, тужан и несигуран, какав јесте! Јер, ми смо његова деца, па и овакви распусни, какви јесмо!

 Слава му!




Предавање поводом 50. годишњице смрти Илије Башичевића Босиља

Музеј наивне уметности „Илијанум” у Шиду
14. мај 2022.